REKLI SU O KNJIZI:

   Prvi svetski rat je pokaza da se “Politika” nije mogla ubiti lako: morala je cela zemlja pasti u tamu da bi se ugasila i ova sveca. Na kraju rata se uspostavilo da je jos cuvaju preostali ljudi, sposobni da je ponovo upale. Stekli su se u Franciskoj i pronasli srpski kapital u Londonu, tako da je sve ponobo pocelo u Evropi. Milica, udova osnivaca Vladislava F Ribnikara, odobrila je obnovu, s tim da list ostane u porodici Ribnikar. S njenim odobrenjem je Jovan Tanovic, nosilac Karadjordjeve zvezdem, s jos nekoliko ljudi, pronasao Pavla Mitrovica, trgovca iz Londona, koji je pomogao obnovu kreditom od hiljadu funti. Od banke Turkovic u Zagrebu pozajmljeno je 100.000 kruna i od Jugoslovenske banke jos toliko. Menicu je potpisao dr Djurica Djordjevic, prijatelj dr Slobodana Ribnikara, kasnije profesor Medicinskog fakulteta, jos jedan lekar koga su okolnosti vezale za podrzanje “Politike”. Tim novcem kupljena su slova, najneophodnije masine i pribor.
   Direktor i odgovorni urednik bio je dr Slobodan Ribnikar, poslednji zivi od tri Franjina sina. Dr Ribnikar je pristupio poslu s iskustvom vecim no sto su ga, pominjuci, imali stariji i mladji brat. Rodjen u Trsteniku, gimnaziju je poceo u Jagodini i, sa Velikom skolom, zazvrsio u Beogradu. Posle medicinskih studija u Becu, postao je lakar srpskog konzulata u Skoplju, jos uvek u Turskoj. Znanjem i pozrtvovanjem osvojio je siroto stanovnistvo, ali i bogate Srbe, Grke i Turske, i to ne samo u Skoplju, nego i u Kumanovu, Velesu i na Kosovu. Do Tetova i Gostivara culo se i znalo o dobrom doktoru. Iako je u Makedoniju otisao kao srpski nacionalni radnik, kao borac, svi su ga primali kao prijatelja. Potom je jos godinu dana usavrsavao zanat u Becu, a zatim postao sreski lekar na Umci, pa u Cupriji i, konacno, u Beogradu. Od tada ce se otac i sin, dva pozrtvovana, uglavnom sirotinjska lekara, do Franjine smrti razlikovati kao “stari” i “mladi” – “doktor Ribnikar”. U Beogradu je nastavljen i rad Drustva za cuvanje narodnog zdravlja. Nije bilo zabacene i kaljave ulice na Cuburi u koju S. Ribnikar ne bi zagazio da pomogne svetu obhrvenom nemastinom i bolescu. Pored bolesnika jer mogao da sedi celu noc, dok prodje kriza.
A onda su dosli i ratovi.
   Napor nije ostao bez posledica. Bolovao je u Prilepu i Bitolju, prelezao zapaljenje pluca u Kumanovu, preziveo „jako krvarenje“ u Solunu...Sakupljao je ranjenike, lecio ih tokom i posle svake bitke, a zatim sam bolovao. „O dr Slobodanu Ribnikaru kao ratnom lekaru trebalo bi pisati zasebnu studiju“, rekao je dr M.N. Djuric. Bio je tih covek, omiljen drug, cestiti i veran prijatelj i hrabri „lekar pod kursumima“. Ponajvise je brinuo o zdravlju dece. Njegova knjiga „Zdravo i bolesno dete“ postala je prirucnik gotovo u svakoj pismenoj kuci.
   Slobodan Ribnikar je o listu znao gotovo sve vazno: odlucno je finansijski doprineo njegovom nastanku, pisao o zdravlju, gledao sta i kako braca rade. Kad je pitan, davao je umesan savet. Kao vojni lekar u tri rata naucio je da svakodnevno resava najteze probleme zivota i smrti, da naredjuje bez formalizma i da, vec major, ceni saradnike i zna ko su dobro, bolji, najbolji...Bio je umoran ali se po tome nije izdvajao: rat je zamorio sve zive Srbe (osim dezertera i hulja) i trazio od svih postenih da odmah nastave s radom kao da teskih godina nije bilo. Citao je sve, odbijao, redigovao, lektorisao, ispravljao u prisustvu autora, ma kog ranga pisac bio. Radio je spretno, odlucno, brzo i (sto je najstariji brat i osnivac narocito cenio) tacno i dosledno.
   Ugasena 23. septembra 1915. godine, „Politika“ je ponovo zasvetlela 1. septembra 1919, u sobi i kuhinji jedne sirotinjske zgrade (Kralja Aleksandra 12, sa telefonom 550)...U dnu dvorista, iza emigrantske kafane „Ruska lira, bila je zgrada sa spamparijom u prizemlju, rucnom slagacnicom na spratu i novinarskom sobom u potkrovlju.
   Slobodana Ribnikara i njegove ortake karakterisale su dve teznje koje su bile uskladjene: ocuvanje kontinuiteta i ugleda lista i uvodjenje zurnalistickih i poslovnih inovacija saglasno novim uslovima. Obe teznje nasle su se u projektu Ribnikara.
   Posle iskustva u Evropi, u Turskoj, u Makedoniji, u ratovima, pa opet u Evropi, Slobodan Ribnikar je hteo da prosiri i dinamizuje list po ugledu na velike novine u zapadnim demokratijama: sto raznovrsniji sadrzaj i najbrzi ritam. Namera je bila dobra, ali tesko izvodljiva. Pokazalo se, medjutim, da je skromni lekar bio u stanju da brzo savlada ogranicenja. Nije mu trebalo mnogo truda da ubedi saradnike kako se veliki list (a „Politika“ je bila sve veca) ne moze ceniti po cumezu. Podigli su zajam kod Privilegovane hipotekarne banke i 24. marta 1921. postavili kamen temeljac na placu u Poenkarevoj ulici 33 (sadasnja Makedonska 33), gde je ranije bila, u ratu srusena, ambasada Kraljevine Italije. Petospratna zgrada zavrsena je do kaja novembra i useljena u decembru 1921. godine. Tri sprata su zauzeli stanovi vlasnika, a prizemlje i prvi sprat stamparija i redakcija. Rotaciona masina je zamenila flah. Prvi broj iz nove zgrade je izasao 25. januara 1922. Na povecanom broju strana. Umesto jednog, list je dobio dva telefona: administrator i stamparija 550 i urednistvo 2096.
   Osvecenju Doma „Politike“ i proslavi osamnaestogodisnjice, 25. januara 1922, prisustvovala je intelektualna i politicka elita Beograda. Bio je to ozbiljan dokaz da je projekat dr Slobodana Ribnikara poceo da daje plodove.
   Osiguranje vodeceg mesta u listu za pripadnike porodce Ribnikar bio je, takodje, elemenat projekta. Cim je mogao, dr Ribnikar je medju saradnike i vlasnike uvrstio Vladislava, jednog od dvojice sinova. Poslednja faza projekta bilo je akcionarsko drustvo. Slobodan Ribnikar je rano zamislio da „Politiku“ pretvori u kompaniju ciji bi akcionari, izgleda, bili svi zaposleni. Strajkovi tipografa i drugi politicki lomovi, verovatno i nerazumevanje sredine, saterali su realizaciju ideje u uze okvire, tako da su akcionari postali dotadasnji ortaca i njihovi bliznji.
   Zahtev za stvaranje Stamparsko-uzdavackog preduzeca „Politika AD“ podnet je 10. avgusta 1924. A Ministarstvo industrije i trgovine odobrilo je Pravila 18. septembra 1924. godine.
   Pravila imaju sezdeset, pretezno kratkih clanova. Vec u prvom clanu je zapisano da je „Politika“ „nezavisni vanstranacki dnevni list“. Kao osnovna duznost direktora istakao je „ da list uvek odrzava objektivno i nepartijski, nezavisnim od svakog uticaja sa strane“. Istovremeno je receno da je „on, u pogledu uredjivanja lista, potpuno samostalan“.
   Privevsi kraju poslednju fazu projekta, dr Slobodan Ribnikar je preminuo 18. septembra 1924. godine. Prvi zbog akcionara, odrzan 28. juna 1925, izabrao je Vladislavba S. Ribnikara za predsednika, potvrdivsi time njegovu vodecu poziciju. Vecina akcija (oko 60,45 odsto po racunu M. Simica) nalazila se u rukama porodice Ribnikar i njihovih kucnih prijatelja.
   Slobodan Ribnikar je znao da „krci puteve, otvarajuci sebi vrata svih domova od kraljevske palate do sirotinjske kolibe“, kako ga je opisao njegov list. Ipak, vise nije mogao.
   Sve su mu novine odale zasluzeno priznanje. „Demokratija“ za visoku kulturu, zdrav razum, ambiciju i za podizanje ioanklo visokog renomea „najveceg srpskog lista“; „Samouprava“ za patriotizam; „Novosti“ za visok nivo i veliki tiraz; „Pravda“ za neumpljivu strogost prema sebi. Opelu u Sabornoj crkvi prisustvovali su predsednik vlade Ljuba Davidovic sa trojicom ministara, Slobodan Jovanovic, Jasa Prodanovic, Milan Grol, Pavle Popovic; Arcibald Rajs je pisao o zadovoljstvu sto je medju prijatelje i ratne drugove mogao da ubroji „istinski dobrog i valjanog coveka“ koji je vodio „jedan od najuticajnijih listova u nasoj kraljevini“.
   U ime ljudi koji su sa bracom, „polagali temelj“ govorio je Branislav Nusic. „Tezak je to bio i veliki posao, naporan je to bio i golem trud na razrivenom, ljigavom zemljistu naseg javnog zivota podici jednu tvrdnju javne reci, tvrdnju o koju ce se razbijati vetrovi, koji tako cesto duvaju u nasoj otadzbini, tvrdnju koja ce zaustaviti poplavu prljavih reka, koje takodje medju njima teku, koja ce podici ugled javne reci i razbistriti sve sto nije cisto. Taj posao su poceli i docekali braca Ribnikar, tu tvrdnju ugleda nase javne reci podigli su braca Ribnikar“.

(Zivota Djordjevic,“Politika“, pogled na epohu 1904-1941“,)

Čitaoci o knjizi:

Napišite i pošaljite donjim e-mailom svoje mišljenje o knjizi i mi ćemo ga objaviti na ovoj strani.

Hvala!