Na ruke: Ministru kulture Republike Srbije
Gospodinu
NEBOJSI BRADICU

Olja Ivanjicki bila je, jeste i ostaje oličenje umetnosti. Njen zivot, njena dela i ona sama kao ličnost poistovećuju se sa umetnosću.
Za njenog zivota, u celosti posvecenog kreativnom stvaralastvu, propusteno je vise prilika da popularna, cenjena i voljena umetnica dobije (uz mnogobrojne druge prestizne nagrade) i Orden Legije časti. Ispravljamo ovaj propust predlazući u ime Fonda Ribnikar Politika - i postujuci zelju mnogobrojnih prijatelja i postovalaca - da se Olji Ivanjicki dodeli Orden Legije časti koji celim svojim bićem i delom potpuno zasluzuje.
Iz njene biografije izdavajamo: Olga Olja Ivanjicki rodila se u Pančevu 1931. godine u ruskoj bolnici. Njeni roditelji,otac Vasilij Vasiljenko Ivanjicki i majka Veronika Mihajlovna Pjotrovska su u Srbiju dosli kao prognanici iz Rusije nakon Oktobarske revoluvije. Na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu Olja je upisala vajarstvo ali se od početka posebno posvetila slikarstvu, da bi diplomirala 1957. godine u klasi uglednom profesora Sretena Stojanovica koji je prepoznao njen raskosni talenat.
Mlada, prelepa, prirodno harizmatična, Olja Ivanjicki se 1959. godine nasla kao jedini zenski član medju osnivačima grupe "Medijala", kojoj su pripadali neki od najpoznatijih srpskih slikara XX veka - Dado Djurić, Ljuba Popović, Leonid Sejka, Milić od Mačve, Kosta Bradić…U ovoj grupi posvećenoj beskrajnoj ljubavi prema umetnosti i beskrajnoj ljubavi prema njenoj sveukupnoj moći nasli su se i mladi pisci, arhitekte, filozofi i kompozitori. Sa svojom velikom ljubavlju, slikarom Leonidom Sejkom mlada vajarka obilazila je beogradska djubrista i proglasavala za umetnost otpatke - kovčezi i police sa odbačenom starudijom bili su njena rana dela, ali i preteća sličnih istrazivanja u Evropi. Ubrzo mlada umetnica otkriva svoj uzor i istinsku umetnost - Leonarda da Vinčija. Na Oljinim platnima, stvorenim sa vrhunskom renesansnom crtalačkom perfekcijom i virtuoznosću, promiču psiholoski likovi prvih ljudi na Meseci, ubica Alda Mora, značajnih svetskih drzavnika, junaka istorijskog boja na Kosovu ali i Mona Lize na cijem se licu i jedinstvenom osmehu prepoznaje lik autorke. Na svoj neponovljiv način "Leonardova kćerka" i "sestra Mona Lize" je pokazala da je velika renesansna umetnost jos uvek ziva.
Kao Fordov stipendista 1962. godine u Sjedinjenim Drzavama otkrila je Pop Art, dokazujući na svojim slikama mogućnost povezivajnja nemogućeg - uticaja Leonarda da Vinčija i Endija Vorhola! Njene slike izlozene u minulim godinama na stotinak samostalnih izlozbi ne pripadaju ni nadrealizmu, popartu ili hiperrealizmu, jer je Olja stvorila njen sopstveni savremeni neorealizam kombinujući oblike i simbole razlićitih kultura i civilizacija - iz proslosti, sadasnjosti i budućnosti. Kao i Leonardo posedovala je neograničeni zedj za znanjem (do poslednjih godina posvečivala je časove filozofije), pa takvu umetnicu vreme nije moglo da pregazi. Na protiv - Olja je gazila vreme, stalno prepoznajući njegov duh i hitajući ispred njega.
Rečeno je već da je Olja Ivanjicki imala rusko srce i srpsku duzu ali to je nije ni u kome slučaju ograničavalo: slobodno je - slikama, instalacijama i raznim projektima - preispitivala najrazličitije pojave ovog sveta, hrabro se upustajući u mastovita putovanja kosmosom, istrazujući smisao zivota i smrti, brinući nad sudbinom čovečanstva. Iako je na izgled delovala mačkasto, mistično i uspavano, ona je uvek od sebe zahtevala maksimum: činjenice je povezivala gvozdenom logikom. Te činjenice je sakupljala usput, čula bi nesto na televiziji ili pročitala u novinama, sto je malo ko primetio, i zatim ih povezivala u teorije. Kad bi rekla "uopste ne znam koliko znam, znam i ono sto mi nije palo na pamet", to iz njenih usta nije zvučalo prepotentno.
Olja je bila skulptor, pesnik, arhitekta, vizionar, kolumnista u novinama, modni kreator. Ti njeni "izleti" bili su svojevrsna umetnička dela. Uvek je bila okruzena postovanjem i ljubavlju ne samo poznavaoca njene umetnosti odusevljenih raskosnom paletom ili majstorskim crtezom već i ljudi koji bit njenih stvaralačkih opredeljenja nisu shvatili u potpunosti ali su, kao začarani, bili odusevljeni kako njenim slikama tako i njenom ličnosću. A ona je bila visprena, mudra, humana, draga i mila osoba koja je zračila toplotom i dobrotom.
Za vreme ekonomskih sankcija protiv Jugoslavije, 1992. godine, Olji je uspelo da u Pariz donese dvadesetak urolanih slika kombinovane tehnike, koje su na brzinu uramljene i prikazane na izlozbi u tada opustelom Jugoslovenskom kulturnom centru preko puta Bobura. Doziveo sam tu čast da otvorim ovu izuztno posećenu izlozbu, sećam se da je Olja insistirala da joj predam, za uspomenu, moj otkucani, rukom ispravljeni i dopunjeni govor. Tada, u Parizu, iz koga sam izvestavao kao stalni dopisnik "Politike", rodila se ideja da genijalnu i jedinstvenu umetnicu predlozimo za Orden Legije časti.
Godine su prohujale, vekovi razminuli i oko dva meseca pre nego sto je besmrtna umetnica promenila trajno mesto boravka, pomenuli smo Olji kako Fond Ribnikar Politika zeli da svoj rad krunise predlogom da joj se dodeli ovo ugledno priznanje. Olja je pristala, uz sumnjičav osmeh na usnama.
Ovom predlogu,s odusevljenjem pridruzuju se mnogi Oljini prijatelji i postovaoci.